Šta je trauma?

Trauma se najčešće definiše kao događaj koji je životno ugrožavajući, a koji prevazilazi kapacitete osobe da se sa njom izbori... najčešće je prati stanje šoka I nemogućnost da se pobegne ili suoči sa nepredviđenim događajem.

Mnogi poistovećuju traumu sa proživljavanjem nekog ekstremno lošeg I ekstremno intenzivnog iskustva. Međutim, postoje traume koje osobu takođe mogu da parališu, kao što su razvod braka, saobraćajna nesreća, elementarna nepogoda, separacija od voljenih osoba, promena sredine, sve vrste psihološkog zlostavljanja, mobing… Razvojne traume su bolna, povređujuća iskustva tokom odrastanja u interakciji sa osobama koje su nas odgajile ( roditeljima ili osobama koje su se starale o nama). Ono što razvojnim traumama daje snagu jeste nagomilavanje povreda koje stvaraju rane koje kasnije teško zarastaju i nikada ih ne možemo zaboraviti niti potisnuti u potpunosti.

Jedan primer razvojne traume jeste odbacivanje od strane jednog (i oba) roditelja, uskraćivanje ljubavi, vređanje, podcenjivanje I ponižavanje. Svako kritikovanje I vređanje dece, kod deteta stvara osećanja odbačenosti koje dete sebi objašnjava sopstvenom neadekvatnošću. Ponavljana, iskustva odbacivanja kod deteta će stvoriti trajni osećaj neadekvatnosti, manje vrednosti ili čak bezvrednosti.

Kada god se u sadašnjosti nađemo u kontekstu koji podseća na traumu, dolazi do aktivacije traume. Kada se trauma aktivira javljaju se neprijatni simptomi I emocije ( anksioznost, depresija) I telesne reakcije ( naprezanje, grčenje, želja da se pobegne, otupelost i sl.) Psihološka trauma ostavlja kompleksne posledice ne samo na psihu pojedinca, već I po njegovo telo.

Tokom proživljavanja traumatskog iskustva, ljudsko telo i psiha prolaze kroz velike promene kako bi posledice ovih događaja bile što manje. Žrtva traume može se osetiti “zaleđeno”. Ovakva reakcija predstavlja stanje šoka i dešava se zato što naš nervni sistem I naše telo procenjuju da će stanje ukočenosti doneti najmanje štete za nas.

Trauma je emocija za koju ne želimo da se ponovi.

Trauma je mehanizam koji postaje ličnost, koju prati masivna usamljenost

Trauma je osećaj bezvrednosti jer JA - nestabilan identitet

Pošto su u traumatičnom iskustvu klijentove osnovne pretpostavke o svetu i sebi dovedene u pitanje, posebno one koje se tiču lične vrednosti, poverenja i sigurnosti, pre nego što bude dostupan za otklanjanje traume, integraciju i završetak, klijent mora ponovo da uspostavi sistem kognitivne podrške. Zadatak terapije je da rekonstruiše osnovna lična uverenja; obnovi sistem vrednosti i uverenja i pomogne klijentu da povrati nadu, veru i perspektivu budućnosti.