U našoj kulturi se mnogo više ceni intelekt, razum, od osećanja. Učimo od malena da osećanja treba izbegavati, a ako ih doživljavamo, ne treba da ih ispoljavamo. Mnogi pod osećanjima podrazumevaju samo pozitivna osećanja, ona koja izazivaju prijatnost.

Osećanja koja izazivaju neprijatnost, kao što su strah, ljutnja, bes, povređenost, ljubomora i sl., doživljavaju kao neki poremećaj i trude se da što pre promene to stanje. Neki ljudi u te svrhe zloupotrebljavaju lekove za smirenje, alkohol i drogu, a neki, čak, i hranu. Ponekad imamo zabludu da ćemo se osloboditi neprijatnih osećanja, ako rešimo neke životne probleme, postignemo neke ciljeve, obezbedimo "lep" život.

Činjenica je da ne možemo izbeći ni jedno osećanje, ma koliko se trudili. Najviše što možemo da uradimo jeste da prekinemo kontakt sa nekim osećanjem, da ga ne budemo svesni, što ne znači da to osećanje kod nas ne postoji. Osećanja koja potiskujemo i izbegavamo, uvek ostaju u telu i oni, koji nisu svesni svojih osećanja, tada doživljavaju samo telesne manifestacije tih osećanja, na primer, ubrzan rad srca, napetost u raznim delovima tela, znojenje dlanova i stopala i sl.

Za koliko smanjimo intenzitet osećanja koja su za nas neprijatna, za toliko smanjimo intenzitet na skali prijatnih osećanja. Posle izvesnog vremena osećanja otupe i, na kraju, osećaju samo neprijatnu ogromnu prazninu.

Da bismo realizovali ono što posedujemo ili dalje razvijali, presudnu ulogu imaju osećanja. Osećanja nas pokreću, motivišu za nešto.

Osećanja su naša energija, pogonska snaga našeg tela i uma. Blokiranjem pojedinih osećanja, blokiramo našu ukupnu energiju, ne možemo da ispoljimo naše sposobnosti i talente. Vrhunska znanja i veštine ne možemo steći bez ljubavi za ono što radimo, za sve čime se bavimo. Ako ljubavi nema, sve nam je teško, radimo sa naporom, kao da to nije naše. Nešto naučeno i urađeno sa ljubavlju postaje deo nas, menja nas, a mi dajemo lični pečat svemu čega se dotaknemo.
Što više potiskujemo i izbegavamo određena osećanja, više ćemo imati neadekvatnih emocionalnih reakcija na sadašnja zbivanja, trošićemo ogromnu energiju u potiskivanju osećanja, kao i nerealizovanu energiju u težnji samih osećanja da se ispolje. Tako dolazimo u stanje dezenergizovanosti, stalno osećamo umor, napetost u telu, ne možemo da se odmorimo, postajemo konfuzni i zaboravni, nemamo volju ni za šta. Osećanjima se motivišemo, potiskivanjem osećanja ograničavamo sebe gotovo u svemu što želimo ili možemo da postignemo, sprečavamo svoj rast i razvoj.

Na taj način potkopavamo naše samopouzdanje i ulazimo u začarani krug - izbegavanjem konkretnog neprijatnog osećanja, dolazimo do neodređenog neprijatnog stanja stalne strepnje i neprijatnosti.

Poznata je istina da ćemo na kraju doživeti ono čega se plašimo.

Osećanje se otuđuje od našeg selfa, imamo utisak da tim delom sebe ne možemo da vladamo ili otuđeni deo selfa - neprihvaćeno osećanje - projektujemo na druge. Tada govorimo da nas je neko naljutio, uplašio ili rastužio, pri čemu nismo svesni da su osećanja naš subjektivni doživljaj. Mi sebe ljutimo, plašimo, rastužujemo nekom situacijom ili nečijim ponašanjem, odgovornost je naša da li ćemo kod sebe izazvati neko osećanje ili nećemo.

Kada u radu sa klijentom, postavim pitanje: - Šta sad osećate, obično dobijem odgovor šta on misli, u skladu sa opšte prihvaćenim stavom da je najbitnije naše mišljenje. Zato se često u životu ponašamo kao da naša čula i osećanja ne postoje.

Neki i ne znaju šta su osećanja, nemaju te reči u svom rečniku, samo po telesnim manifestacijama znaju da se osećaju nelagodno ili neprijatno, ne umeju da diferenciraju pojedina osećanja kod sebe.