Ljudi, nekako, žive jedni pored drugih, ne postižući da ostvare pravu komunikaciju sa kojom bi obe strane bile zadovoljne. Dešava se da u porodici ljudi više komuniciraju sa televizorom ili kompjuterom, nego jedni s drugima. Oni su samo fizički zajedno: žive u istom stanu, spavaju, jedu, gledaju televiziju, uče ili nešto drugo rade, a jedni s drugima, čak, i retko razgovaraju. Kad to čine, razgovor se svodi u davanju zamerki na određeno ponašanje, bilo deci bilo partneru.

Šta se to sa nama dešava? To pitanje ste, možda, već postavljali. Često čujemo: "ne znam kako da mu priđem, kako god pokušam, ne uspevam da uspostavim kontakt sa mužem, detetom" ili sa nekim drugim članom porodice

Godinama održavamo neke kontakte sa drugima, a stalno smo tim kontaktima nezadovoljni, bilo da se radi o članovima porodice, partnerskom odnosu, prijateljstvu, poslovnom odnosu ili običnom druženju.

Nezadovoljstvo ometa kvalitet kontakta, a time i kavlitet samog odnosa. Ostajemo u svom nezadovoljstvu, nadajući se da će se osobe sa kojima kontaktiramo izmeniti, da će, odjednom, početi da se ponašaju onako kako bismo želeli. Nažalost, to se ne dešava, a ako se i dogodi, druga strana ostaje nezadovoljna i opet nemamo kvalitetan odnos.

Kao i u svemu, prvo treba da vidimo šta mi možemo da uradimo, nezadovoljstvo je naše. Prvi korak jeste da postanemo svesni našeg nezadovoljstva i kako je do njega došlo, zatim da procenimo koliko je ono značajno za nas, da li želimo da ga menjamo ili ne.

Neki, nesvesno, ne žele da menjaju nezadovoljstvo u nekom kontaktu, jer im ono donosi određenu psihološku dobit, na primer igraju ulogu žrtve ("niko to ne bi tolerisao osim mene", "to trpim zbog dece", "da nije ova situacija, koja je..." i sl.) i čude se što osobe za koje se "žrtvuju" to ne cene. Oni ne shvataju da je uloga žrtve njihov izbor i da, u osnovi, nema veze sa osobom za koju se žrtvuju.